Odluka briselskog uredništva magazina Politico Europe da u poslednjem trenutku povuče i ne objavi autorski tekst šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova pod nazivom „Ukrajina, Evropa i globalna bezbednost” ne predstavlja običan čin uredničke selekcije.
Iz ugla stručnjaka koji se bave analizom stranog mešanja i manipulacije informacijama (FIMI), ovaj potez briselske redakcije zapravo je svesno zaustavljanje dobro osmišljene hibridne operacije uticaja. Lavrovljev tekst nije bio legitimni diplomatski doprinos debati, već visoko strukturiran pokušaj plasiranja strateških dezinformacija direktno u srce evropskog političkog mejnstrima.
Lavrov svoju argumentaciju temelji na dobro poznatom kremaljskom narativu o „decenijskoj obmani” od strane Zapada i nezaustavljivom širenju NATO-a na istok. U analizi informacionog ratovanja, ovo je školski primer zamene teza i takozvane refleksivne kontrole, gde se agresor svesno postavlja u ulogu žrtve kako bi opravdao sopstvene postupke.
Ruski narativ sistematski briše uzročnost iz istorijskog konteksta. Širenje NATO-a nikada nije bilo vojna ekspanzija podstaknuta iz Brisela ili Vašingtona, već dobrovoljni proces suverenih država Istočne Evrope koje su, poučene istorijskim iskustvom, tražile bezbednosne garancije upravo od potencijalnog ruskog imperijalizma. Ignorisanjem suverene volje tih država, Lavrov pokušava da nametne lažnu premisu da Rusija ima ekskluzivno pravo da odlučuje o bezbednosnoj arhitekturi svojih suseda.Drugi stub Lavrovljeve argumentacije predstavlja retroaktivno prekrajanje istorije u vezi sa protestima na Majdanu i Minskih sporazuma. Tvrdnja da je Zapad inscenirao promenu vlasti u Kijevu i da su Minski sporazumi bili obična farsa kojom je kupovano vreme za naoružavanje Ukrajine predstavlja klasično strateško gaslajtovanje.
Kremaljska propaganda koristi izjave pojedinih zapadnih zvaničnika date u potpuno drugačijem kontekstu kako bi konstruisala teoriju zavere o svesnoj prevari. Činjenice, međutim, pokazuju da je upravo Moskva od samog početka tretirala Minske sporazume kao diplomatski alat za federalizaciju Ukrajine i stvaranje stalnog političkog veta unutar Kijeva preko okupiranih teritorija. Rusija je ta koja nikada nije ispunila prvu i najvažniju tačku tih sporazuma – prekid vatre i povlačenje teškog naoružanja – te stoga svaljivanje krivice na Evropu služi samo za amnestiranje sopstvenog kršenja međunarodnog prava.
Srž ruske FIMI metodologije leži u takozvanom ogledalskom optuživanju (mirroring) – strategiji u kojoj agresor optužuje drugu stranu za tačno ono što sam planira ili već sprovodi na terenu.Optužbe da Evropa želi frontalni sukob sa Rusijom i da sprovodi „pravnu agresiju” predstavljaju završnu fazu ove manipulativne operacije. Kada Lavrov koristi termin „pravna agresija”, on zapravo pokušava da delegitimizuje međunarodne sankcije i pravne mehanizme koji su pokrenuti protiv Rusije zbog kršenja Povelje Ujedinjenih nacija.
Konačno, ruski poziv na izgradnju nove „evroazijske bezbednosne arhitekture” i „multipolarnog sveta” zvuči privlačno na papiru, ali krije opasnu geopolitičku zamku. U političkom rečniku Kremlja, multipolarnost ne znači svet ravnopravnih nacija, već povratak na prevaziđeni sistem sfera uticaja u kojem velike sile imaju pravo da komadaju i kontrolišu manje države u svom okruženju. To je direktan napad na princip suverene jednakosti država koji predstavlja temelj globalnog mira.
Odlukom da ne objavi ovaj tekst, Politico Europe nije uskratio slobodu govora, već je odbio da bude transmisioni kanal za kognitivno ratovanje. Dopuštanje da se očigledne neistine i manipulativni narativi plasiraju kao legitimno „drugačije mišljenje” u uglednim medijima predstavlja najveći uspeh FIMI operacija, a ovaj slučaj je pokazao da su evropske institucije i mediji počeli da prepoznaju i adekvatno reaguju na te opasnosti.
Autor: D.S.
